Category Archives: Завјештања Стефана Немање

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо. Свештеници … Continue reading →

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ. Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје. Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га … Continue reading →

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом. Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се … Continue reading →

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема… У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар. Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док … Continue reading →

Држава и народ нису исто. Народ је старији од државе. Он је старији од свега. Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње. Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више … Continue reading →

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће … Continue reading →

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ. Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у … Continue reading →