Образник блог

Владета Јеротић

Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског). Continue reading →

Архиепископ Аверкије

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: „Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком…“

Али, шта онда треба да радимо?

„Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упрознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће“ – овоме нас учи исти Епископ Игњатије. Continue reading →

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу. Continue reading →

Александар Сенић

Увод

Последње две деценије овога века обележене су двема болестима које су се у својим почецима шириле као епидемије (заразне болести које захватају једну област), да би сада постале праве пандемије (заразне болести које захватају скоро цео свет). Те две болести јесу АИДС и секте. Секте разарају физичко, ментално и духовно здравље. Оне доводе до расипања националних енергија и одузимају појединачним нацијама снагу преко потребну за опстајање, одбрану и развој. Секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу. Изазивају унутрашњи одлив мозгова, који је много опаснији од оног спољашњег. При спољашњем одливу мозгова једна земља је свесна да појединце који су је напустили нема више на бројном стању и да на њих не може рачунати. При унутрашњем одливу мозгова људи постоје на бројном стању, на њих се рачуна, али ће они у одсудном тренутку издати своју земљу. То је својеврсна ентропија националне енергије. Нација и држава коју су напале секте доживеће својеврсну имплозију – урушиће се управо због поменуте ентропије националне енергије. Секте раслабљују организам једне нације, чине га неотпорним на штетне утицаје и доводе до његовог пропадања, тако да он постаје жртва утицаја који би га, можда,били много теже оборили на плећа да није био изложен подривачком утицају секти. У Србији постоји око 120 организација које се могу назвати сектама, а са њима, је на различите начине, повезано око 500.000 људи. На питање да ли постоје секте које су регистроване, одговор је одричан. Нигде у свету не постоје организације реги-строване као секте. Једна група формално правно може бити регистрована као верска заједница, група грађана, хуманитарна организација и слично. Ознаку секта та организација добија на основу својега програма, унутрашњих односа, појавних облика и последица својега деловања. Continue reading →

Секташтво, у општем смислу – пристајање уз религиозно учење које се разликује од оног које је прихватила црква. Секташтво може бити укључено у оба канонска појма – раскол и јерес. Руско секташтво нема један одређен карактер. Све наше секте могу се поделити на три врсте – старообредне, рационалистичке и мистичке, другачије назване тајним. Ако се старообредне секте називају расколом, тада се рационалистичке и мистичне морају називати, пре свега, јеретичким и управо оне се називају сектама. Рационалистичке секте су: а) духоборци, б) молокани – с огранцима – суботари, недељници, молокани донског пука, „опшчији“, пригуни, братство десних или јеховисти, в) штундисти, г) маљованци, д) толстојевци, е) адвентисти. Рационалистичке идеје, за разлику од обредничког правца, постојале су у Русији одавно (још у XIV веку јерес жидовствујућих, у XVI веку јереси Башкина и Косог), а посебно су биле распрострањене у XVIII веку. У мистичне или тајне секте убрајају се скопци, хлисти (разних врста – укључујући недавно настале – јоанита, или кисиљовштину, и нови Израиљ). Обе наведене секте су по својој суштини веома старе, у Русији су се почеле развијати од XVII века.

Велики православни богословски енциклопедијски речник
Православна реч, Нови Сад, 2000.

ЈЕРЕСИ (гр. Αιρεσις, лат. hearesis, издвојена идеја, мишљење, секта, јерес): лична мишљења о Светој Тројици, о божанству Исуса Христа; или, пак, о Његовој човечанској природи и о односу двеју природа у Његовој божанској ипостаси. Ова последња учења сврставају се у „христолошке јереси“. Познате су такође се и „пневматолошке јереси“, које се у теологији сусрећу и под називом „пневматолошки субординационизам“ или „духоборство“ (πνευµατοµαχοι – који не признају једносуштност и једноравност Светога Духа са друга два Лица Свете Тројице). У данашњим хришћанским западним доктринама могу се идентификовати многе старе јереси. На пример, у римокатличкој доктрини Filioque успоставља се равнотежа у теолошком квалификовању Три божанска Лица, а та равнотежа оставља утисак умањивања важности освећујућег Лица по превасходству, односно Духа Утешитеља. Историја догмата познаје мноштво христолошких јереси. Најчешће су оне које су умањивале човештво Христово или су порицале једну истиниту природу у Његовој ипостаси. Овде ћемо поменути само христолошке јереси које су биле предмет осуде првих Васељенских Сабора. Формулисано начело Светог Григорија Богослова, на коме се утемељила критика и одбацивање оваквих схватања, било је сотириолошке природе: оно што није било примљено у ипостас Сина Божијег, не може се поправити. Оно што се сјединило са Богом у Христу, то је било спашено. Одатле догматска строгост сабора према јересима.

Протојереј др ЈОВАН БРИЈА
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ
Превео с румунског Епископ источно-амерички Господин Митрофан (Кодић)
Београд,1999.

Марија Микетић

Долазили су ми многи родитељи чија су деца Јеховини сведоци, очајнички желећи да моје искуство избављења постане искуство њихове деце. Сада сте прочитали како је то био страшан и трновит пут. Да није било милости Божје и пожртвованог руковођења мог драгог духовног родитеља и препородитеља, у духовном дневнику званог Аљоша, ја бих засигурно и ту застранила.

Ви треба, првенствено, да промените мишљење о својој деци као о поводљивој, лабилној и размаженој. Јер ви овако размишљате: да сам био строжији, да нисам допуштао толику слободу, да сам пазио са ким се дружи и слично – они не би застранили. Али треба да разумете да је благо вама што имате такву децу. У ком смислу? Каква су то деца? Она су деца гладна и жедна Бога! То су богобојажљиве душе, истински верници. Други родитељи имају немилосрдну, атеистички или хедонистички настројену децу, и моје је мишљење да је њихово зло веће, мада се нико око тога не забрињава. Continue reading →