Горан Ракић
Повод за писање овог текста, јесте све учесталија појава несврсисходног ношења бројаница, која је, да се запазити све уочљивија на рукама па и око вратова како политичара, естрадних звезда, спортиста тако и обичних грађана. То запажање је донето на основу њиховог наметљивог експонирања по разним медијским кућама и сусретима са њима лично на јавним местима, а нажалост готово никаквог учешћа истих у литургијском животу цркве.
Зато се питамо и упозоравамо да ли њихово ношење треба да представља неку постмодерну варијанту хипи наруквица, у стилу „сви носе, па и ја ћу“, „баш је cool“, „добро ми стоји“ и др., или истинску богољубиву употребу са смиреним срцем и молитвеним тиховањем да би достигли спасење и живот вечни. Конфузија настаје и услед тога што лаици препознају сличне и у рукама римокатолика, муслимана, будиста, па у незнању или сумњичаво врте главом или оптужују оне који их имају да припадају ако не тим заједницама онда неким сектама.
Због свега горе наведеног неопходно је указати на неколико чињеница, а зарад опомињања како неуких, тако и оних који који су иоле упућени у Молитву Исусову. Као одговор на питање шта су бројанице и чему заиста служе, најбоље ће послужити речи Светих Отаца Православне цркве које ћемо у даљим редовима навести. Свети Козма Етолски нас позива речима : „Ја вас позивам да ово учините: нека сваки од вас набави бројаницу од 33 зрна (на другом месту каже од 103 зрна) и почне да се моли говорећи „Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Живога Бога, Молитвама Богородице и Свих Твојих Светих помилуј ме, свог грешног и непотребног слугу.“
Временом се ова молитва скраћивала, тако да се она свела на саму суштину имена Божијег, из чије силе и проистиче молитва која гласи: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“. Потребно је да сви хришћани творе Молитву Исусову ради покајања и призивања Господа на помоћ, с тим да је творе са искреном вером и љубављу, а самим тим и страхом Божијим. Бројанице су заправо једно од помоћних средстава код почетника у упражњавању Молитве Исусове и користе се по благослову духовника. Али не само код њих. Њихова важност је очигледна и приликом постригавања у монаштво, када се новопостриженом дарују бројанице, духовник који врши постриг говори: „Прими, Брате, мач духовни ово је реч Божија, и носећи је на уснама својим, у уму и срцу, непрестано говори: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Ову молитву Свети су називали уметношћу над уметностима: па ко је онда може научити без уметника односно без искусног духовног руководитеља? Та је молитва духовни мач који Бог дарује на погубљење непријатеља наших душа.
Да ли то знају они горе помињани са почетка текста, ако знају радујмо се, а ако не!?
Ипак рецимо да молитву треба изговарати са изузетном пажњом и молитвеним усрђем, узевши при том бројаницу, која се иначе носи на левој руци, у десну руку између палца и кажипрста и код сваког чвора изговарати речи Исусове Молитве.
У складу са речима светог апостола Павла „Молите се непрестано“, увек и на сваком месту, кад год имамо времена, на послу, путу, у невољи, радости прибегнимо њеној употреби, ако нисмо довољно узрасли како бисмо је могли творити умно. Ако се неко налази на улици или у друштву других људи он не треба да се моли устима него само мишљу.
Свакако, да се може још пуно корисних ствари по душу саопштити, али све у свему треба бити на опрезу, како са употребом бројаница, тако и са осуђивањем оних који их носе а не знају смисао њихов. За оне који се више интересују за бројаницу и молитву препоручљиво је да прочитају књиге као што су:
Моћ Имена, Казивања једног боготражитеља и Добротољубље. На корист душама нашим ваља нам прочитати следећу поучну причу и одмах након ње латити се молитве и бројанице. Архимандрит Јефрем Филотејски казива:
„Живљаше једном један монах који бејаше пао у грдни немар, у толики да остави и своје правило и крену у свет. Отиде у свој завичај Кефалонију, где, као што је познато, бесоимани ради исцелења прибегавају Светом Герасиму. Пође, дакле, и он да се поклони Светитељу, а када се обрете у свом завичај, срете га на путу једна бесоимана жена и рече му: ‘Знаш ли ти шта држиш у руци? Ах, када би само знао, несрећниче, шта држиш у руци! Кад би само знао колико ме жеже та твоја бројаница, а ти је тек тако држиш из навике.’ Монах се пренерази. То бејаше од Бога да му тако говори демон. Онда се он сабра и Бог га просветли, те каза себи самоме: ‘Видиш ли шта радиш безумниче! Држим у руци најмоћније оружје и не могу да стучем ђавола. Не само да не могу да га стучем, него ме он заробљеног повлачи куд му је воља. Сагреших, Боже мој!’. И тога истог тренутка упути се покајан у свој манастир.
И, вративши се, опет постави добар почетак. И толико узнапредова у Молитви и другоме што чини монашки живот да поста узор на корист многима. И моја смиреност упознала је тога Старца. Из његових уста ниси могао да чујеш ништа друго осим: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’. Без престанка. Нешто му кажеш, он ти одговори пар речи и његов језик се одмах враћа на Молитву. Толико се на њу навикао. Толико га је она изменила. А када човек само помисли – вредност молитве и бројаница му је открио, иако то није желео, сам ђаво, и то по судовима и неистраживим изволењима Свевишњег.“
1 
0 
2
